Branko Miljković: razlika između inačica

Njegov talenat i lakoća sas kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. [[1953]]. godine sas roditeljima se seli u [[Beograd]], u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na [[Beogradski univerzitet]], na [[Filozofski fakultet]], i stvara prijatelje sas drugim pesnicima, [[Vasko Popa|Vaskom Popa]] i [[Ivan Lalić|Ivanom Lalićem]].

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sas partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu ''Delo'', čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do [[Oskar Davičo]]. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama [[1956]]. godine, pod nazivom ''Uzalud je budim'', i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sas devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sas režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. [[1958]]. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom ''Smrću protiv Smrti''. [[1958]]. godine [[Žan Pol Sartr]] posećuje [[Beograd]] kao gost [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti]]. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

U jesen [[1960]]. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podneo, i doneo odluku da zauvek napusti [[Beograd]], i nađe novi dom u [[Zagreb|Zagrebu]], u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama ''Duga'' i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U poslednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sas uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sas nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob sas partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj [[Tito|Titovoj]] [[Jugoslavija|Jugoslaviji]].

U [[Narodnom muzeju u Nišu]] čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, namečtaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sas oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sas isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.

;ta žena sas rukama deteta koju volim